Irina Lebedeva: Libija i formula narandžastih revolucija

Formula narandžastih prevrata glasi: ne treba se truditi da upravljamo zemljom, dovoljno je samo upravljati njenim vođama

Libija: dok se lift ne vrati po Rusiju

Prošla nedelja unela je korekciju u razvoj scenarija atlantista „svetske zajednice“, svetskih medija i socijalnih mreža koje su propagirale informaciju o skorom svrgavanju „krvavog diktatora“ Gadafija i pobede „demokratske opozicije“ u Libiji. Generalni sekretar NATO-a, Anders Fog Rasmusen, izjavio je da je NATO „spreman da dejstvuje„ i da su saveznici saglasni sa tri „vodeća„ principa, koji se tiču umešanosti NATO-a u Libiji: postoji „potreba“ za umešanost, „jasan pravni mandat“ i „podrška regiona“.

Sličan scenario bio je razmotren na vanrednom samitu saveta EU. Bez obzira na ultimatum završnog saopštenja, po svemu sudeći pripremljenog ranije, koji se zasnivao se na tome da „pukovnik Gadafi treba momentalno da ode sa vlasti“, događaji koji treba da obezbede ispunjenje tog ultimatuma nisu usaglašeni. Ostale su nedovršene široko rasprostanjene činjenice u vidu sentenci, o tome da je Gadafi „izgubio legitimitet“ i ne smatra se više odgovornim licem za pregovore sa Evropskom Unijom. Evropska unija pozdravlja i podržava privremeni nacionalni savet, čija je baza u Bengaziju, koga oni smatraju odgovornim za političke pregovore. Ali, posebno dvosmisleno su izgledali odlomci koji su propisivali da je ministar spoljnih poslova Nemačke, Gvido Vestervele, još pre samita EU izrazio sumnju u to da dojučerašnji saučesnici Gadafija mogu da predstavljaju „legitimne“ pregovarače, a premijer Luksemburga, Žan Klod Junker, komentarišući tekst saopštenja, rekao je novinarima, da rešenja koje očekuju Evropljani treba da se donose na samitima, a ne „dan ranije“.

Predsedavajuća Evropskom Unijom – Francuska, na čelu sa Nikolom Sarkozijem, jednoglasno je zvanično priznala „legitimnim“ takozvani „privremeni nacionalni savet“ u Bengaziju, a planovi francuskog predsednika i engleskog premijera nisu naišli na podršku, a samim tim nisu bili ni prokomentarisani u tekstu saopštenja. Tim povodom Vrhovni prestavnik EU za spoljne poslove, Ketrin Ešton, morala je da se kloni direktnih pitanja novinara.

Gest francuskog predsednika, koji je požurio da prizna legitimitet dojučerašnjih pristalica Gadafija, koji su se proglasili za „predstavnike libijskog naroda“, pariski kolumnisti su nazvali „ekstravagantnim“, iako to rešenje, kao i predlog Sarkozija da se pređe sa reči na „ciljano bombardovanje“ Libije, zaslužuje druge definicije. Novi libijski „legitimisti“ su u stvari bivši – bivši ministar za planiranje u administraciji Gadafija, Mahmud Žebril, i bivši ambasador u Indiji, Ali Al Esavi - uoči svega doveo ih je u EU u Strazbur, a zatim u Pariz i Brisel, bivši premijer Belgije, Gi Verhofstad. Taj briselski političar, član Bilderberškog kluba, predstavlja u Evroparlamentu „liberalnu grupu“, poznatu po lobiranju za ideje „globalnog upravljanja“ i „otvorenog društva“ DŽordža Soroša, a sam Soroš je aktivni učesnik svih poslednjih „narandžastih revolucija“, koje su moderirane preko Međunarodne krizne grupe, MKG (International Crisis Group, ICG), koju on sam i finansira. Taj „centralni mozak“ čija je baza u Briselu, dejstvuje u 60 država sveta, ima među svojim članovima „agente promena“, „čuvare balkanizacije“ i „globalnog upravljanja“ sa svetskim imenima, uključujući Zbignjeva Bžežinskog. Preporuke Međunarodne krizne grupe mogu se proučiti u praksi državnih prevrata u zemljama bivšeg SSSR-a. Nedavno je Međunarodna krizna grupa dala i detaljne preporuke po pitanju Kirgizije. „Krizni komitet“ formiran je kao „privremeni nacionalni savet“ u Libiji, takođe podstaknut preporukama Međunarodne krizne grupe.

U Strazburu i Briselu libijski „pregovarači“ zatražili su od zapada vojnu pomoć. Međunarodna krizna grupa je istupila kao podnosilac ultimatuma o momentalnoj ostavci Gadafija. „Ultimatum“ je bio objavljen u svetskim medijima prvih dana „revolucije“, kada su novinari, koji se nisu odmah orijentisali, još uvek spominjali u svojim reportažama obešene, mučene ili zarobljene predstavnike zakona od strane „pobunjenika“ u Libiji, napade „revolucionara“ na skladišta sa municijom, kriminalce i teroriste puštene iz zatvora koji su organizovali krvave bahalije na istoku zemlje. Događaji u Libiji podsetili su na poslednju „kirgijsku“ varijantu smene vlasti. I u jednom i u drugom slučaju „revolucije“ su se iz skriveno-narandžastih pretvarale u otvorene državne prevrate.

Evropska unija i NATO, razvijajući iračko-jugoslovenski scenario, praktično se nisu brinuli o legalizaciji prevrata u Libiji, predlažući i ostalima da se rastanu sa ostacima međunarodnog prava. Možemo li da zamislimo da zvanični predstavnici vodećih država sveta otvoreno rasuđuju o „vojnoj pomoći“ nepoznatim pobunjenicima u stranoj državi, a istovremeno uvode strogi embargo na isporuku svih vrsta naoružanja vladi te države? Dodaćemo da istovremeno sa embargom na oružje „svetska javnost“ na čelu sa EU u momentu pregovora sa „pregovaračima“ je već uvela nove sankcije protiv Gadafijevog režima, fokusirajući se na rušenje 5 ključnih struktura libijske ekonomije, uključujući i libijska investiciona ovlašćenja (Libyan Investment Authority, LIA), libijsku centralnu banku. LIA-struktura, preko koje Libija investira svoja primanja od nafte u inostranstvu – raspolaže znatnim sredstvima u italijanskoj banci Uni Credit i u italijanskom mašinsko-građevinskom holdingu Finmeccianica (jedan od vodećih svetskih lidera u izgradnji helikoptera i evropski lider u oblasti kosmičkih usluga i radio elektronike).

Uvođenje novih sankcija (faktički pljačkanje tuđe zemlje) predlagalo se 11. marta na vanrednom samitu Saveta EU. Dan ranije, na vanrednoj sednici ministara odbrane NATO-a, Anders Fog Rasmusen, objavio je da je dogovoreno da se uveća prisustvo vojno-pomorskih snaga NATO-a u centralnom Sredozemnom moru, a ostali vojni brodovi će pomagati u kvalitetnom istraživanju i monitorgu, uključujući aspekte koji se tiču embarga na oružje.

Linkovi UN već su prevedeni kao anarionizmi. Kao potpuno razumno, primetio je i sam Gadafi, mandat UN reguliše konflikte među državama, a ne unutar neke zemlje. Ukoliko to, onda, nije vojno mešanje u cilju razoružanja suverene države, može li se okarakterisati kao pritisak bez presedana na Libiju od strane „svetske zajednice“? Ili je to globalni napad na državu i njene resurse, uključujući pokušaj da se zamrznu sredstva koja pripadaju ne lično Gadafiju nego libijskom narodu?

U tom slučaju, kao nevoljni zaštitnik pukovnika Gadafija, istupio je... direktor nacionalne obaveštajne službe SAD-a, DŽejms Klaper. Na sednicama senata u odboru oružanih snaga, direktor nacionalne obaveštajne službe objasnio je kongresmenima da bez obzira na spekulacije u medijima ili na izjavu Baraka Obame da „Gadafi mora da ode“ – taj isti nikuda ne namerava da ode. „Ja smatram, - izjavio je DŽejms Klaper, - da će u konačnom obračunu režim Gadafija pobediti... režim ima više logističkih resursa, ima dve specijalne vojne brigade, koje su veoma odane Gadafiju i boriće se do samog kraja... snage režima su dobro opremljene, uključujući protivvazdušnu odbranu, artiljeriju, tenkove, mehanizaciju...“. DŽejms Klaper je doveo u sumnju i efektivnost uvođenja takve mere kao što je zatvaranje vazdušnog prostora nad Libijom u prisustvu Gadafijeve velike i značajne eskadrile helikoptera. Vojni uspesi libijske državne vojske poslednjih dana su potvrdili tačnost tvrdnje direktora obaveštajne službe SAD-a, pa su svetski mediji postali obazriviji u širenju dezinformacija.

Bez obzira na to, izjave DŽejmsa Klapera skoro su ga koštale karijere. Senator – republikanac Lindsej Grejam iz Odbora oružanih snaga napao je direktora obaveštajne službe sa žestokom kritikom i pretnjama o otkazu. U uznemirenoj izjavi senatora koju su preneli svi američki kanali govorilo se da iako je DŽejms Klaper u pravu, njegova izjava ne ide u prilog interesima američke nacionalne obaveštajne službe i komplikuju situaciju za „Gadafijeve opozicionare“. Tražeći ostavku direktora nacionalne obaveštajne službe senator mu je napomenuo za još jednu njegovu izjavu na toj sednici. Ispostavilo se da je u isto vreme kada su DŽo Bajden i njegovi partneri, sa kojima je pregovarao u Moskvi, sa optimizmom govorili o uspesima „obnove rusko-američkih odnosa“, u Vašingtonu su još jednom potvrdili da Rusiju smatraju osnovnom pretnjom. Odgovarajući na pitanje koje zemlje na prvom mestu predstavljaju pretnju Americi, direktor Nacionalne službe bezbednosti SAD-a, odgovorio je „Rusija i Kina“. A šta je sa Iranom, Severnom Korejom? – zabrinuli su se senatori. Klaper je objasnio: po svojim vojno-strateškim mogućnostima te zemlje ne pretstavljaju pretnju za SAD. Usledila su zbunjujuća i precizna pitanja jedna za drugim. Na pitanja o Iranu Klaper je odlučio da odgovori na zatvorenoj sednici, a o Rusiji je prokomentarisao da se njegova shvatanja tiču mogućnosti, ali ne i namere, on smatra da vojnih namera Rusija nema i da se ruska pretnja smanjila u odnosu na kinesku, posle potpisivanja sporazuma SNV-3. Sa tom istom neposrednošću odgovorio je i na pitanje predsednika odbora oružanih snaga Karla Levina, može li se sa tačke gledišta vojne moći isto tako govoriti i o pretnji koju SAD predstavlja za druge države. Naravno, odgovora sa „da“ DŽejmsa Klapera izazvao je skoro paniku kod američkih senatora i postalo je novi povod za napad na veterane obaveštajne službe.

Kasnije su se i drugi američki senatori uključili u diskusiju o „nekompetentnosti“ direktora Nacionalne obaveštajne službe SAD-a. Govoreći o Egiptu i o delima „braće muslimana“ Klaper je izjavio o toj političkoj formaciji kao „o heterogenoj strukturi, u mnogome svetskoj, koja je izbegavala nasilje“ čime je i navukao na sebe mnoštvo kritike i osude za „nekompetentnost“. Mada je direktor Nacionalne obaveštajne službe odlično znao o čemu govori. Poslenjih godina specijalne jedinice SAD-a i Velike Britanije ili organizacije kao što su Međunarodna krizna grupa, tesno su sarađivale sa „braćom muslimanima“, i dovodile do njihovih uključenja u politički spektar novog „demokratskog“ Bliskog Istoka, uključujući u „Bratstvo“ svoje „lidere“ i podržavajući ih, u čemu DŽejms Klaper nije pogrešio.

Po novijim ispitivanjima „revolucije“ u Tunisu, Egiptu i Libiji stiče se utisak da se one međusobno razlikuju po spremnosti vođa zemalja „zahvaćenih revolucijom“ da ustupe mesto kandidatima koji više odgovaraju „svetskom društvu“ u okviru sprovođenja „rotacije kadrova“. Nemudra formula narandžastih prevrata glasi: ne treba se truditi da upravljamo zemljom, dovoljno je samo upravljati njenim vođama. Za arapski svet „krvavi diktator“ Gadafi može postati, na neki način, primer socijalnih promena – besplatno obrazovanje i medicina, 90% pismenog stanovništva, prihodi po glavi stanovnika mogu se uporediti sa Norveškom. U poslednjim zaključcima američkih „centara mozgova“ ponovo se ubrzano reanimiraju već zaboravljene, stare „islamsko-fašističke“ koncepcije. Kazna je žestoka – islam je opasan u bilo kakvom vidu da se manifestuje, to nije toliko religija koliko ideologija, politički tok koji remeti svete osnove kapitalizma. Islam je sinonim socijalizma. Uništiti novu „hidru socijalizma“ planirano je proverenim metodama, primenjujući međusobno isključujuće koncepte. Paralelno sa propovedima Soroša i Međunarodne krizne grupe o uključenju islamista u globalni politički spektar, republikanac Piter King, na nedavnom zasedanju odbora oružanih snaga SAD-a, praktično je okrivio za zločine Al Kaidu u muslimanskim opštinama u Americi. Njegovu izjavu o „radikalnim muslimanima“ već su nazvali početkom „lova na veštice“ i uporedili su je sa sednicama 50-ih godina, za vreme makartizma, usmerenim na uticaj komunista na američko društvo. Jednom rečju, na frontu permanentne revolucije – nema promena.

Može se shvatiti da su pravi uzroci pritiska bez presedana na vođu libijske socijalističke džamahirije, baš kao nekada na Irak, zamena dolara koju dobijaju od nafte za alternativnu valutu, predlog Rusiji da razmesti vojnu bazu na libijskoj teritoriji, i da se čak razvije na Bliskom Istoku i Severnoj Africi moćni poljoprivredni centar, na taj način bi se zaobišli zapadni sponzori. Na neki čudan način, odnos prema događajima u Libiji postao je svojstven test ne za izbor između demokratije i autoritarizma, nego za odluku zemalja da deluju nezavisno i pošteno ne izlazeći iz pravnih okvira čak i u najsložnijim domaćim i međunarodnim situacijama. 21. vek te situacije bukvalno je izgladio „narandžastim revolucijama“.

A sam pukovnik Gadafi je u ekskluzivnom intervjuu pariskom „Journal du Dimanche“, napomenuo o pretnji Rusiji u planovima „permanentnih revolucionara“. Zahvaljujući našim tajnim službama, - rekao je Gadafi u intervjuu pre samo dve nedelje, - ja znam da su ljudi Al Kaide stupili u kontakt sa Dokom Umarovim, koji usmerava ruski džihad. Mi znamo da ti kontakti postoje, i vode se diskusije o tome da bi on prvo „pomogao“ Libiji a onda bi ponovo pozvao lift...

Celokupna slika ne izgleda ni malo ružičasto, ako se uzme u obzir da pobunjenici koji dejstvuju u Libiji, odnosno „libijska borbena grupa“ je formirana uz pomoć nekih tajnih službi ne prekidajući odnos sa Al Kaidom – sve to uopšte nije plod bolesne mašte Moamera Gadafija. Ali rušilačkim odredima koji su se formirali sredinom 90-ih godina od libijskih emigranata koji su se borili protiv sovjetske vojske u Avganistanu, kao i njihovim „dobročiniteljima“, neće poći za rukom da pozovu ruski lift na suprotnu stranu.

(Fond strateške kulture)